Uvodna razmatranja (Istina i istorijska stvarnost, Raskol bivstva: refleksivne posledice)

FILOZOFSKO “ZAHVATANJE” VREMENA (1. Metafizička uteha. Utočište: tišina i objava, Posrtanja istorije, Mudrost, politika, sreća; 2. Dijagnoza i terapija. O antičkom i hrišćanskom društvenom zdravlju, Kriza, kritika, revolucija, Granica)

II EPOHALNI HORIZONT (1. Zapadna avantura - Evropa – Zapad – Moderna – modernizacija, Filozofija kao osnovni princip; Znanje i moć. Slika sveta – duh vremena – pogled na svet, Duh i institucije)

III FILOZOFSKO "SABIRANJE" EPOHE (1. Čuđenje i kontemplacija /Platonova politička metafizika/; 2. Vera i pokornost /Hrišćanska mudrost Aurelija Avgustina/; 3. Sumnja i gospodarenje /Dekartova moralna mehanika/, 4. Sistem i igra /Čisti um, apsolutni duh i životna snaga/ - Kantovo određenje smisla metafizike, Hegelovo istoriziranje apsolutnog znanja, Ničeova destrukcija znanja)

Umesto zaključka - Kraj filozofije i iščezavanje Evrope?

S obzirom da je osnovna tema knjige uticaj istorije i političkih vredenosti na formiranje filozofskog znanja, celokupan rad je koncipiran kao svojevrsno uvođenje u filozofiju u kome se pokazuje na koji način su pojedine “velike filozofije” uspevale da objedine celokupna duhovna i materijalna, pa tako uvek i bitno politička nastojanja unutar vlastitih istorijskih pretpostavki. U skladu sa zadatim ciljem, autor je oblikovao sadržaj rada u kome se najpre ispituje istorijsko-političko oblikovanje i samoreprodukovanje filozofije (Uvod), da bi preko analize temeljnih socijalnih funkcija filozofije kao "svetovne mudrosti" Evrope u njenim likovima "dijagnoze", "terapije", kao i "teorije" (metafizike), bila prikazana njena vremenitost (I Filozofsko "zahvatanje" vremena i II Epohalni horizont).

Na osnovu analize društvenih i saznajnih funkcija i dometa filozofije, autor pokazuje njeno saodnošenje sa drugim oblicima znanja i moći, da bi zatim na relevantnim filozofskim projektima demonstrirao političku pozadinu i konotacije filozofskog znanja. U tu svrhu se u trećem poglavlju (III Filozofsko "sabiranje" epohe) izlažu osnove Platonove teorije čuđenja, Avgustinove božanske milosti, Dekartovog “provizornog morala”, Kantove “nove metafizike”, Hegelove sintetizujuće “naučne filozofije”, i najzad Ničeove “radosne nauke”. Tako se na konkretnom materijalu ekspliciranih autorskih poduhvata zaokružuje uvid u “zapadnu avanturu” svetovnog mišljenja (IV Umesto zaključka: Iščezavanje Evrope i “kraj filozofije?”), pri čemu se na više različitih nivoa i diskukrzivnih dimenzija problematizuju stare filozofske nedoumice oko njenog vlastitog identiteta, svrhe i smisla.

Autor ukazuje na međusobnu povezanost filozofije i duha Evrope koja upravo u “svetovnoj mudrosti” nalazi ključnu tačku svog identiteta. Oslanjajući se prvenstveno na Huserlova fenomenološka istraživanja, autor pokazuje da istorija filozofije nije ništa drugo do pojmovna istorije Evrope. Utoliko pojam Evrope mora biti tumačen kao “istorijska teleologija umskih ciljeva” što podrazumeva razumevanje egzistencije uma između mita i religije s jedne, i nauke s druge strane. Evropa utoliko jeste oličenje raskola, specifični iskorak iz mitskog postojanja koji proizvodi specijalizaciju sveta i pojedinih disciplina znanja. Oni se pak naknadno nastoje objediniti u filozofskom diskursu koji čini pretpostavku nastanka Moderne. Najzad, ustoličenje tzv. Zapada je dugo tinjajućem raskolu znanja i moći dalo odlučni zamajac. Filozofija danas opstaje kao pokušaj prevladavanja date epistemološke i egzistencijalne pukotine, pri čemu ostaje upitno njeno dalje trajanje u vremenu i kulturi koja je, kako se čini, izneverila svoj osnovni princip – racionalno sagledavanje istine i traženje primerenih socijalnih formi datom sagledavanju bića.

Analizirajući pretpostavke i mogućnosti filozofskog znanja, Cvetković pokazuje da je savremena “nepregledna kriza” mišljenja i delovanja koje karakteriše moderno doba, posebno pogodila upravo filozofiju. Ona je nastojala da se izvuče iz zamki novovekovnog nihilizma sledeći istovremeno nekoliko svojih unutrašnjih mogućnosti: od razvoja Anaksagorinog puta i/ili Demokritovog znanja (koje se izmetnulo u moderni scijentizam), preko parmenidovskih spekulacija i sokratovsko-platonovske staze znanja (konotacije: teologija i moderne ideologije), do saradnje sa tradicionalnim protivnicima – savremenim "retorima" i "sofistima” (tzv. angažovani intelektualci, “pesnici”, “pisci”, “eksperti” i drugi. S tim u vezi autor naglašava da ne postoji, niti je ikada mogla da se obrazuje nekakva jedinstvena filozofska Istina, te da samim tim ne postoje ni jedinstveni razlozi za njeno afirmativno ili negativno vrednovanje. Iako se unutar evropske istorije, filozofija smatra najvišim dometom ljudskog duha, ona je kod svojih savremenika oduvek izazivala različite reakcije, pri čemu su je oni brojniji progalašavali nemuštom spekulacijom ili igrom reči koja nastoji da prekrije “prave vrednosti” retorike, vere ili nauke, dok su drugi filozofiju prihvatali kao izraz posebne “svetovne mudrosti” čija su merila istinitosti neuporediva sa bilo kojim drugim.

U knjizi se pokazuje da su već filozofski počeci, uključujući tu i kasnije hiljadugodišnje trajanje, nezavisno od bezbrojnih mena na tzv. spoljašnjem (istorijskom) planu, pretpostavljali da spoj logičkog i ontološkog ne označava samo direktnu vezu mišljenja i bića (ukrštanje diskurzivnog jezika i njegovog predmeta), već da rečena veza svagda ima i svoju posebnu političku relevantnost. Grčki, i uopšte – antički svet, uključujući tu i hrišćansko doba, poznavali su hijerarhiju dobra i nisu se dvoumili o političkoj “upotrebljivosti” umom dokazanih istina. Znanje je bilo upućeno na moć, ali nije bilo i identično s njim. Moderna je pak razdvojila svet istinitog znanja i smisla od tehnike vladanja, pri čemu je znanje izjednačeno sa moći lišenom vrline. Time se Najviše dobro umnožilo, a vrlina redukovala. Odbacivši hrišćansku veru koja je čitav milenijum posredovala između Istine i Moći, a ne mogavši da stvori ništa drugo do pseudomitske predstave pluralizovanog znanja kao moći (političke ideologije), Moderna je najzad iznedrila postistorijski svet nivelisanih vrednosti i univerzalizovane sile kao konačnog argumenta u sporovima oko istine i pravde. Na taj način je iznova afirmisan klasični spor između sofističkog i filozofskog znanja koji je danas dobio novu formu ili dimenziju, svakako ne i konačno razrešenje.