Sadržaj:

Predgovor

I Mojra Moderne (Medi-cinično stanje: dijagnoza bez terapije - 1. Moderna ideologija i destrukcija smisla; 2. Tradicija i moderni tradicionalizam)

II Tačke modernog utemeljEnja (“Sokratovski čovek” i “faustovska duša” – 1. Imanentni nihilizam (teorijskog) mišljenja; 2. Fatalizam istorijskog napredovanja

III Diskursi moderniteta (I KOreni – 1. Heleni i Moderni; 2. Rimsko samoodržanje; II G E N E Z A - Hrišćanski svet ili tzv. srednji vek; III OSVIT - Preporod Zapada: lutanje novih ideala i njihovo naličje)

IV KRISTALIZACIJA (1. Sabiranje pojma; 2. Sloboda i totalitet)

Epilog

U svom Predgovoru autor analizira ključne pojmove, pre svih - pojam modernosti i novog (novuma). Prema Cvetkoviću, modernost je “povesni fenomen zapadne civilizacije” koji se “istoriografski vezuje uz procese reformacije i građanskih revolucija, dok se na ontološkom planu identifikuje sa sekularizacijom kulture Zapadne Evrope”. Na drugom mestu se modernost karakteriše kao “projekat emancipacije čoveka u sve većim okvirima racionalnosti”. Međutim, autor smatra da je definitivna kristalizacija modernosti moguća tek u suton moderne epohe, a to je vreme u kojem živimo.

Prema autoru, novum je suštinska odlika modernosti. On pretpostavlja težnju ili “potrebu za novim” koja je jedna od ključnih antropoloških odlika čoveka, s tim da je ono novo u predmodernim vremenima doživljavano kao udes koji valja izbeći, te da je tek je u novovekovnom zapadno-evropskom svetu rečena potreba (čak žeđ) za novim, osobito na tehničkom i političkom planu, vrednovana kao društveno opravdana. Njena istorijska pretpostavka jeste imanentno iskustvo modernog doba da "nešto nije u redu", da je na delu kriza. Utoliko pojam Moderne implicira i imanentno sadrži pojam krize. Po mišljenju autora, premda ima “sistemski karakter”, rečena univerzalna kriza je prvenstveno socijalno-kulturno utemeljena, što između ostalog, znači opadanje poverenja građana u sam smisao moderne zajednice (i države i društva/kulture), kao i njene legitimacijske osnove. Ipak, po mišljenju autora, Moderna se ne može iscrpsti i njen navodni “kraj”, uprkos mnogobrojnim ideološkim objavama, još uvek nije aktuelan, niti se pak može sagledati.

Autor raspravlja o nizu problema u datom kontekstu: o modernoj ideologiji, o istrošenosti vere u prometejski smisao istorije, o nihilizmu, o postmoderni i modernom tradicionalizmu, o utopiji kao imanentnom delu modernog oseđanja sveta i “slike sveta”, o imanentnom nihilizmu teorijskog mišljenja, o hrišćanstvu kao nasledniku sokratovske ili “aleksandrijske” kulture, o “faustovskom čoveku” koji putem znanja teži moći nad prirodom i nad drugim ljudima itd.

Najveći deo knjige (IV Diskursi moderniteta) predstavlja sažetu rekapitulaciju pojmovne istorije Evrope prateći njene razliitie političke i duhovne sadržaje, počev od helenskih i rimskih korena, preko hrišćanskog sveta, sve do pojma novovekovnog Zapada. Zanimljiva je autorova teza da prava osobenost modernog nije “širenje sloboda” kako se to obično kaže, već stvaranje “autonomija i kolektivnih privilegija kojima se, u ime jednakosti i borbe za novo, poništavaju prethodno uspostvaljene slobode”. Upravo kroz ovo uspostavljanje novih autonomija sa učitanim dignitetom univerzalnih vrednosti Moderna obezbeđuje vlastiti novum. Kritičko preispitivanje takve pozicije nalaže ponovnu refleksiju smisla utopije u vremenu krize moderne subjektivnosti čime se otvara problem reinterpretacije različitih projekata emancipacije, tipova racionalnosti i njima saobraženih načina umnog života zajednice i individualnog subjekta.